Поређење вештачке траве

Вештачка трава је први пут представљена у Кини касних 1980-их и није била широко промовисана све до средине до краја 1990-их. Постао је стандардни модел за изградњу школских спортских терена заједно са пластичним стазама, замењујући велики број спортских терена који су првобитно били засађени природним травњацима. Иако је обим примене вештачке траве донекле ограничен због фактора као што су безбедност спорта, карактеристике места и свест јавности, са развојем технологије
Технологија производње и производње вештачке траве је континуирано иновирана и унапређена. Вештачка трава шесте генерације направљена од филамента са отвореним мрежастим влакнима ближа је природној трави у погледу спортских индикатора на терену као што су однос апсорпције удара, одскок лопте и вредност окретања, па чак има и предности у одређеним карактеристикама. У погледу перформанси безбедности у спорту, побољшање нове генерације вештачких травнатих влакана у површинским премазима и полимерним материјалима може ефикасно да смањи појаву спортских повреда као што су огреботине на кожи и уганућа стопала и модрице. Предности вештачке и природне траве су релативно истакнуте, а недостаци и недостаци објективно постоје. Приликом избора њихове употребе потребно је свеобухватно размотрити стварну ситуацију.
У поређењу са природним травњацима, вештачки травњаци обично имају много тврђе површине и ниже коефицијенте трења хемијских влакана у поређењу са лишћем травњака. У фудбалу, ово може довести до превелике брзине лопте и брзине одбијања, чиме се повећава потешкоћа за спортисте да контролишу лопту.
Предност вештачке траве у односу на природну у погледу спортских карактеристика је у одличној униформности терена и много бољој равности, чиме се у потпуности могу избећи неповољни услови терена изазвани факторима као што су клима и одржавање, чиме се утиче на конкуренцију.